Od prvog srka jutarnje kafe taj dragi gospodin blagog osmeha bio je tu sa fotoaparatom u ruci, spreman da zabeleži svaki detalj i ništa ne propusti. Sećam ga se jasno, tako nenametljiv i prijatan, imala sam utisak da je tu gost, da je prijatelj kog znam decenijama. Suprotno svojim očekivanjima, bila sam vrlo prijatno iznenađena. Čak mi je dao par vrlo praktičnih saveta za taj dan na kojima sam mu bila veoma zahvalna. Verovatno čovek posle toliko hiljada svadbi koje je posetio zna već svaki mogući scenario ’’šta može, a ne mora poći naopako i kako to sprečiti’’ ili ’’kako ne dozvoliti da vas bilo šta iznervira na vaš najlepši dan’’. Sećam se da mi je u momentu panike da li ću sve stići prepričavao dogodovštine i smešne momente sa dotadašnjih događaja koje je fotografisao. Malo je reći da smo se svi slatko ismejali, a moja panika je nestala. Kad se samo setim da sam se razmišljala da li uopšte da zovem fotografa za to jutro…
Mislila sam da će fotograf kod kuće samo praviti gužvu, a želela sam da se tog jutra osećam prijatno i opušteno u svom domu sa svojim najmilijima. Pa ja čak i ne volim da se fotografišem, mislim da imam svega 2, 3 fotografije u telefonu na kojima se negde u ćošku iza pet drugih glava i ja vidim… selfi nikada u životu nisam napravila, verovatno i neću… čak i na proslavama izbegavam da stanem ispred objektiva… pri samoj pomisli na fotografa na mojoj budućoj svadbi zavrti mi se u glavi. Pa zašto bih onda samoj sebi unosila nervozu i zvala nekog nepoznatog čoveka da celo jutro skakuće oko mene sa foto-aparatom u rukama? Ne, ne, to ne dolazi u obzir! Imaćemo fotografa, ali neka bude prisutan od restorana. Bila sam sigurna u svoju odluku… dok se nisu umešale moja mama, sestra, komsinica s petog sprata… Skočiše na mene kako je to jedinstvena prilika da napokon dobiju neku moju sliku, da ćemo u restoranu odmah ustati da đuskamo i da, znajući mene, neću gubiti vreme na fotografisanje… da će tog jutra kod kuće biti samo porodica i najbliži prijatelji i da je to jedini deo dana kada ću moći zaista da im se posvetim i, napokon (mrsko mi bi i da čujem), u isti glas povikaše ’’ako se tada ne budemo slikali s tobom ostaćemo svi bez ijedne fotografije!’’ Nimalo mi se nije dopala ta njihova ideja, ali znajući da su u pravu i da nemam nameru da u restoranu gubim vreme na ’’glupo škljocanje’’ (kako sam tada doživljavala slikanje s mladencima), odlučih da im udovoljim. Ako želite 1001 moju fotografiju, dobićete je!
I zaista, pozvala sam Foto Tajnu (hvala kumi za odličnu preporuku!)
Tražila sam da pošalju nekog u 9:30 na moju adresu. Tačno na vreme začulo se zvono na vratima. Čim sam ugledala iskren osmeh s kojim taj čovek pristupa svom poslu setih se da je on, pored muzike, dekoratera i svih ostalih koje sam pozvala da priskoče u pomoć tog dana tu upravo da bi meni pomogao da taj dan izgleda baš kako sam zamislila i da će fotografije koje on napravi zapravo biti jedina uspomena koja će mi ostati. I nisam se pokajala! Kako godine prolaze sve češće listam album sa venčanja… i dalje su to maltene jedine svoje slike koje imam i neopisivo su mi drage. Nasmejana lica mojih sestara dok mi popravljaju karmin, suze u očima moje majke kada me je prvi put ugledala u venčanici, čvrst zagrljaj mog oca sekund pre nego što je moj sadašnji suprug stigao u naš dom… svaki sekund je zabeležen, ništa nije propušteno i zahvaljujući tome ništa zaboravljeno. Toliko ljubavi u jednom foto-albumu. Toliko trenutaka sačuvanih od zaborava… Hvala im što su me ubedile, bile su u pravu… ovakvi trenuci su zaista neponovljivi i vredni čuvanja.
