Svako podneblje ima svoje običaje i tradiciju. Što bi se u našem narodu reklo “Sto sela, sto običaja”. Nekada su se svadbeni običaji prenosili s kolena na koleno i brižljivo se čuvali i poštovali. Danas, veliki deo njih je vremenom iščezao, neki običaji su preuzeti iz kulture drugih naroda i zemalja pa su običaji koje možemo videti na današnjim svadbama neka vrsta prilagodljivog miksa.
Kao nepisano pravilo, svaka priča na temu venčanja ima poseban deo diskusije sa pobornicima “za” i “protiv” običaja na svadbi. Istraživali smo koji su to običaji ostali nepromenjeni do danas ali i koji su to novi običaji koji su stigli iz zapadne kulture a koje smo usvojili.
Kićenje svatova
Nekada su za kićenje svatova bile zadužene neudate devojke, slobodne i u godinama kada su spremne za udaju, jer je to bio najbolji način da ih mladi i slobodni momci vide. Darivanje devojke koja kiti grančicama ruzmarina, simbola čuvanja vernosti, služilo je da se odagnaju zle sile i kako bi se momci što bolje pokazali devojci koja ih kiti i koja im se dopala.
Danas je situacija malo drugačija. Umesto neoženjenih mladića, kite se svi gosti do su ruzmarin zamenili korsaži ali i narukvice koje se stavljaju oko ruke dok se na nekim venčanjima mogu naći i bedževi sa slikama mladenaca koji gostima ostaju kao uspomena.
Bacanje bidermajera
Kada se sve neudate devojke okupe na podijumu to je jasan znak na venčanju da je vreme da mlada baci bidermajer. Ovo je običaj koji je duboko ukorenjen u celom svetu a veruje se da će devojka koja uhvati bidermajer biti sledeća koja će se udati. Nekada se verovalo da je to što mlada baca bidermajer preko glave na slepo simbol opraštanja od njenog devojačkog života i roditeljske kuće. Smatralo se da ako bidermajer padne na zemlju da je to simbol loše sreće i braka.
Danas je ovaj običaj modernizova i sa zapada nam je došao trend u kome je bidermajer u mladinoj ruci vezan trakama koje na drugom kraju drže neudate devojke. Mlada na slepo makazama seče trake a kod one devojke kod koje ostane poslednja traka u ruci ostaje bidermajer.
Prenošenje mlade preko praga
Jedan od običaja koji se gotovo izgubio je prenošenje mlade preko praga. Unošenje mlade u kuću bio je simbol početka života u novoj porodici. U nekim krajevima mladoženja bi mladu sa hlebovima ispod ruku preneo preko praga kako bi se udobrovoljila precima. Mladu bi sačekala svekrva sa hlebom I solju kako bi, kako se verovalo imale lep odnos.
U ovim modernim vremenima prenošenje mlade preko praga zamenio je svečani ulazak mladenaca u salu. Neki mladenci praktikuju posluženje sa medom, orasima i crnim vinom, kako bi imali srećnu i berićetnu budućnost. Ovaj običaj koji smo usvojili iz drugih država završava se prvim plesom koji je danas neizostavni deo svakog venčanja.
Kićenje kapije i pucanje u jabuku
U svim krajevima Srbije najpoznatiji običaj koji traje i danas je kićenje mladine kapije. Venac po tradiciji prave mlade, neudate devojke mladine rođake ili drugarice. Ukrašena kapija simbol je početka jednog novog života za devojku i njen ispraćaj u mužev dom. Prema narodnom verovanju, ukrase sa kapije ne bi trebalo skidati i trebalo bi da stoje što duže, poželjno do Mladenaca, praznika posvećenom mladima koji su te godine stupili u brak.
Kada mladoženja dolazi po mladu mora da pređe neke prepreke kako bi došao do nje. Jedan od običaja koji je iščezao u nekim delovima Srbije dok se u seoskim područjima i danas zadržao jete pucanje u jabuku. Običaj je da tast budućeg mladoženje postavi jabuku na najvišu tačku a mladoženja mora da pokaže svoje sposobnosti tako što će oboriti jabuku pucnjem iz puške. Ukoliko promaši, ne može da dobije svoju nevestu sve dok ne pogodi jabuku.
Previous image
Next image
Kupovina mlade
Najomiljeniji običaj na srpskim svadbama je kupovina mlade. Ovaj običaj odvija se u kući mladinih roditelja. Mladoženjin brat ili bliski rođak, dever na venčanju, mora da “otkupi mladu” za svog brata. Mladu “prodaje” njen rođeni brat ili rođak.
Nekada su sume za koju bi dever morao da otkupi mladu bile izdašne pa se tako mlada mogla otkupiti samo zlatom ili dukatima. Knez Aleksandar Karađorđević je 1846. uveo zakon o ukidanju ovog običaja. Iako zabranjen, običaj se zadržao do današnjih dana i danas je više zabavan i šaljiv.
